Пређи на садржај

Сало или стодвадесет дана Содоме

С Википедије, слободне енциклопедије
Сало, или сто двадесет дана Содоме
Жанрхорор/драма
ТворацПјер Паоло Пазолини
РежијаПјер Паоло Пазолини
СценариоСерђо Цити Пјер Паоло Пазолини
ПродуцентАлберто Грималди
Главне улогеПаоло Боначели
Алдо Валети
Ђорђо Каталди
Умберто Паоло Квинтавле
Катерина Борато
Елса де Ђорђи
Хелена Сургере
МузикаЕнио Мориконе
Година1975.
Трајање116 минута
Земља Италија
Језикиталијански
IMDb веза

Сало, или сто двадесет дана Содоме (ит. Salò o le 120 giornate di Sodoma) је италијанско-француски хорор филм из 1975. године који је режирао Пјер Паоло Пазолини. Филм представља измењену адаптацију истоименог романа Маркиза де Сада, смештену у фашистичку Италијанску Социјалну Републику знану и као Сало (ит. Salò).[1] Његов главни фокус су четири богата и корумпирана сладострасника који киднапују осамнаест тинејџера и подвргавају их четворомесечној тортури која укључује насиље, садизам, сексуално и ментално мучење. Централне теме филма су политичка корупција, злоупотреба моћи, садизам, перверзност, сексуалност и фашизам. Прича је подељена на четири дела, инспирисаних Дантеовом Божанственом комедијом. Исто тако, она прави омаже делима Езре Паунда, Фридриха Ничеа и Марсела Пруста.

Филм је премијерно приказан 25. новембра 1975. године, на Париском филмском фестивалу, три недеље након Пазолинијевог убиства у Риму. У Италији је био приказиван у биоскопима пре но што је био забрањен 1976. године, а у Сједињеним Америчким Државама је приказан 3. октобра 1977. године. Због својих експлицитних и графичких сцена, филм је био изузетно контроверзан и био је забрањиван у неколико земаља. Филм је покренуо многе дискусије због свог посебног начина обрађивања тема, и био је хваљен и осуђиван од више филмских критичара и историчара.[2]

Глумац Улога
Паоло Боначели Војвода
Алдо Валети Председник
Ђорђо Каталди Бискуп
Умберто Паоло Квинтавле Судија
Катерина Борато Кастели
Елса де Ђорђи Маги
Хелена Сургере Вакари

Радња филма

[уреди | уреди извор]
Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Главни актери, четворица представника власти (Војвода, Бискуп, Председник и Судија), уз помоћ фашистичких јединица, хватају групу младих људи и затварају их у раскошну вилу. Слуге им постају бивше проститутке у поодмаклим годинама: проститутка Кастели, проститутка Вакари, и проститутка Маги, које младим затвореницима причају приче из сопственог искуства, па је, на основу тих прича, и сам филм структуиран, односно подељен у целине:

  • “Предсобље пакла”
  • “Круг опсесија”
  • “Круг гована”
  • “Круг крви”

Инспирацију за овакву структуру, Пазолини је нашао у “Божанственој комедији” Дантеа Алигерија.

Док проститутке, у својим заносним костимима, причају најгнусније приче из свог сексуалног и пословног живота, жртве (најчешће) седе обнажене, понижене, на поду, све док их неки од главних актера, подстакнут “врелом” причом, не узме и не искористи за “оживљавање” оног што се до малопре само слушало.

Епилог филма управо је и најпотреснији и готово да сличи кулминацији, пре него епилогу: Четворо заповедника одабирају младиће и девојке који нису били апсолутно послушни, те их стражари одводе у оближње двориште и убијају на најгнусније начине. Заповедници, готово индиферентно, посматрају двогледом, из удаљене просторије, тај призор. Згрожена пијанисткиња, која је свирала и радила за њих, уочава призор и извршава самоубиство бацивши се са прозора. За све то време са радија допиру звуци “Carmina Burana” Карла Орфа. Напослетку, двоје младих стражара мењају станицу на радију, пусте веселу песму и весело, па ипак и равнодушно, заплешу. Један упита другог за име његове девојке. “Маргарита”, он одговори.Те завршне сцене, пропраћене само смирујућом музиком, продубљују језу коју сами призори доносе.[3][1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б 1001 филм који мораш да видиш пре него што умреш. Београд. 2008. стр. 600. 
  2. ^ „Живот је бајка - Пјер Паоло Пазолини”. Политикин забавник. Приступљено 2. 2. 2020. 
  3. ^ „Сало или 120 дана содоме”. Пулсе. Приступљено 2. 2. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]